Фотограф Вивиан дел Рио: ја сам режисер сопственог света

Фотографија је за мене прилика да гледам и чудим се, али у великој шеми ствари, прилика да се помирим са овим светом, пронађем неке атрактивне тренутке у њему и сложим свој мозаик. Сваки пут је невероватно да је некоме свет који сам створио близак, да људи у њему проналазе нешто у складу са њиховим мислима и осећањима, а то не може а да не прија.

1. „Графика“. Београд. Децембар, 2011

Боја је свуда, само је треба видети

Морам одмах да признам да сам веома лењи уметник. Уместо да повлачим платна, истискујем боје, само узмем камеру, притиснем дугме — и одмах добијем резултат. Апсолутно волим напредак, све што су измислили лењи људи попут мене: машине за прање судова и машина за прање веша, роботски усисивачи и други рачунари-колико времена се ослобађа, само га скините! Ја то радим. Нарочито када сунце сија, тада боје света око мене постају посебно светле, а за мене је то веома важно. Излазим напоље и ходам понекад и до двадесет километара дневно у потрази за успешним снимцима. Трудим се да камера буде увек са собом, чак и ако одем у апотеку или на пословни састанак.

Све је очигледно почело тако што су ме у несвесном добу одвели на Кубу. Тамо сам, дискретно за себе и друге, волела светле комбинације боја, а затим их стално користила у својим радовима: и када сам сликала слике, иу илустрацијама за часописе, а сада иу фотографији. И научио сам да пронађем боју на било ком месту где год сам стигао: у Београду, у Иркутску, у Ростову на Дону, и много где другде. У почетку су се људи питали и никако нису могли да верују да њихови градови имају ово.

Од прве изложбе чуо сам питања о обради и „Пхотосхопу“, али тада су се сви навикли, посебно након што сам почео да предајем курс „боја у фотографији“у школи визуелних уметности. Тамо и на гостујућим радионицама учим друге да виде боју. Испоставило се да га многи не виде, јер једноставно не обраћају пажњу, за већину је важнији заплет, књижевна страна. Али ако размислите, разумевање онога што се дешава долази тек након што смо нешто видели и осетили. Али верујем да је апсолутно све важно у фотографији: и заплет, композиција и боја. Нећу да снимим највише било шта на невероватној парцели ако не видим целу слику. Односно, са камером у рукама и даље остајем уметник и решавам пре свега уметничке задатке. На пример, покушавам да будем веома нежан према равни, јер је дводимензионална, а слика која се на њој појављује само је илузија тродимензионалности. Тако да постављам простор у кадру на начин који чини сцену у којој се радња одвија. Важно ми је да прича коју снимам стане у један кадар и да не остане ни наговештај да постоји нешто изван њега. Сваки кадар је за мене комплетан комад. Други оквир је друга прича. Очигледно зато се бавим управо уличном фотографијом, а не извештавањем или новинарством, где треба да емитујем догађај, да причам о томе шта се дешава у свету, у земљи. А ја сам режисер свог света, упркос чињеници да је природа прилично документована и реална.

Фотограф Вивиан дел Рио

Вивиан дел Рио-уметник, дизајнер, фотограф, члан Московског Савеза уметника и Савеза сликара Русије. Рођена у Београду. Детињство је провела са родитељима на Куби. Образовање је стекла на Московском штампарском институту на уметничком одељењу, смер графичар. Дипломацурсфине Арту Цармартхенсхире Цоллеге оф Тецхнологи анд Арт УК какаволушач.Бави се фотографијом, сликањем, илустрацијом, дизајном. Аутор књига „несвесно сликарство“, „озелењавање“ и „Хабана + Београд“. Њен рад је више пута изложен на самосталним и групним изложбама. Живи и ради у Београду.

Хавана плус Београд

Често ме оптужују да је потпуно нејасно где су моје фотографије снимљене. Они могу бити са истим успехом из Париза, Берлина, Москве или Кубе. Управо на томе сам изградио управо објављену књигу“ Хабана + Београд „у издавачкој кући“ФотоКарта“. Чини ми се да је потпуно небитно да је, где и шта особа снима, важна личност, важно је шта тачно жели да каже онима око себе. Важан је субјективни поглед сваког појединца, фотографа. Књига је изграђена на јукстапозицији два родна града за мене: у једном сам рођена и живела цео свесни живот, у другом само раније детињство. Гледам, упоређујем, анализирам и сматрам да су манифестације живота у две престонице изузетно сличне и да су људи људи, само су услови у које спадају различити.

Ево једне епизоде коју сам гледао у Енглеској: на платформи су стајали врло безобразни мушкарци и жене, чекали воз. Али неочекивано је поднета постава која је имала много мање вагона него иначе. Шта се догодило са Британцима? Одмах су се трансформисали: гурајући се и љутећи, попели су се да заузму места. Околности су се промениле-и понашање се одмах променило, људи су се променили. А у околности се могу записати и глинена тла и превисока влага, осам месеци зиме, ужарено сунце… и још много тога.

Фотографија – прилика за посматрање и изненађење

Недавно сам завршио у граду у којем нисам имао пет година и био сам веома лоше оријентисан. Али са изненађењем сам открио да сам изнајмио ову кућу, и ову и ову кабину и овај прозор … и на таквим „серифима“ стигао сам на право место. Испоставља се да фотографија није само доказ постојања: „био сам овде, видео сам то“, већ и могућност снимања, памћења таквих детаља који у обичном животу остају непримећени. То је као додатна меморија. Када прегледам своје слике, сећам се са ким, када и где су снимљене, а понекад чак и мириси, звукови и речи. Поред тога, добијам прилику да прегледам ситне детаље који мистично почињу да се римују и додају додатна значења слици.

Веома ми је драго што је дигитални фотоапарат коначно измишљен, што ме уопште не ограничава у броју кадрова: не морам да бринем да ли ћу нешто покварити или ће ми понестати филма. За мене је то нека врста слободе у којој не морам да размишљам о материјалу, већ постоји могућност да се у потпуности уроним у посматрање и контемплацију.

2. „Транзиција „из серије“браћа и сестре наши мањи“. Београд. Септембар, 2008

Наравно, занимање за фотографију је веома променило не само мој живот, већ и карактер. Постао сам много сигурнији у себе, чак и дрскији. Постало ми је много лакше да комуницирам са странцима, а на крају и са познатим људима. Pobegla sam od kuće, počela da putujem, videla sam mesta gde god da sam otišla bez kamere. Постала сам супер посматрачка и развила сам брзину реакције. И веома сам задовољан што ми се све ово догодило, дешава се и надам се да ће се догодити у будућности.

3. Ученици нижих разреда. Хавана. Куба. Фебруар, 2014

Наравно, занимање за фотографију је веома променило не само мој живот, већ и карактер. Постао сам много сигурнији у себе, чак и дрскији. Постало ми је много лакше да комуницирам са странцима, а на крају и са познатим људима. Pobegla sam od kuće, počela da putujem, videla sam mesta gde god da sam otišla bez kamere. Постала сам супер посматрачка и развила сам брзину реакције. И веома сам задовољан што ми се све ово догодило, дешава се и надам се да ће се догодити у будућности.

4. „Поглед“. Девојка у јавном превозу. Хавана. Куба. Фебруар, 2014

5. Ученици у ресторану. Хавана. Куба. Фебруар, 2014

6. „Поглед“ из серије „иза стакла“. Београд. Октобар, 2008

7. Зелени зид. Хавана. Куба. Фебруар, 2014

8. Улични просац. Хавана. Куба. Фебруар, 2014

9. „Време је“ из серије „мушкарци у ружичастој боји“. Београд. Април, 2008

10. Радно поподне. Хавана. Куба. Фебруар, 2014

11 “ шта је ту иза Москве?». Београд. Јун, 2013

12. „Срећна Нова Година, Срећна Нова срећа“. 1. јануара 2013. Београд. Црвени трг.