Професија – ратни дописник

„Идем да погледам лешеве“, “ знате како лепа експлозија може бити?“. „Желим за рат! Овде је све досадно и сиво“, чујем од колега. Они који су доживели трагедију обично су изложени одређеном утицају. Ратни дописници нису изузетак. На моја питања одговара Антхони Феинстеин Антхони Феинстеин, професор психијатрије са Универзитета у Торонту, аутор Јоурналистс Ундер Фире: Тхе Псицхологицал хазардс оф цоверинг Вар.

Хвала МИА Србија данас за фотографије које су дате за објављивање.

– Реците нам како сте започели. Ко је био Ваш први пацијент?

– To je bila žena. Дошла је у моју клинику пре 14 година. Њен случај ми се чинио веома занимљивим и након разговора са њом одлучио сам да истражим посттрауматски синдром код ратних дописника. Дуго је радила у Африци, а њен сниматељ је убијен пред њеним очима. Њено психолошко стање је постајало све горе и горе и почела је да пије алкохол да би се опустила. Била је веома уплашена да ће управа сазнати за њене проблеме и отпустити је. Кад је дошла у моју канцеларију, није могла да говори. Након терапије, говор се почео враћати. Moj pacijent se oporavio. Потом је одлучила да се повуче из војног новинарства.

– Зашто људи журе у рат, ризикују своје животе? Која је главна мотивација?

— Постоји одређена група људи којима је потребан ризик који не могу живети без авантуре. Ово није одређено само психолошким и социјалним факторима. Знате реч „моноамин оксидаза“, или скраћено, МАО?

Mislim da je to nešto iz biologije.…

– Tako je. То је ензим који разграђује неуротрансмитере адреналин, норадреналин, допамин и друге . Бројне студије су показале да што је нижи ниво МАО, то је већа склоност ка авантурама и ризику. Да бисте годинама радили као војни извештач, морате имати одређене биолошке податке. У супротном, ваше тело неће успети: превише је опасно.

– То јест, ако се први пут окупим за рат, можете рећи које су моје шансе?

– Моћи ћу да кажем да ли имате предиспозицију за ову професију. Али не могу да предвидим да ли ћете бити у реду или не, колико сте подложни ПТСП-у. Све је то много теже.

– Колики проценат новинара пати од ПТСП-а?

– Око 25 одсто, а то је више од војске.

– И по чему се разликује од уобичајеног стреса?

— Постоје 3 групе симптома. Прва су опсесивна трауматична сећања, ноћне море. Други-проблеми у међуљудској комуникацији, одвојеност од друштва. Трећа је повезана са физичким манифестацијама: главобоља, поремећаји памћења, немогућност концентрације. Ако патите од ПТСП-а, требало би да имате све три групе симптома. И траје више од месец дана.

– Какве би последице могле бити?

— Могу бити врло озбиљни проблеми на послу и у везама. Овисност о дрогама, алкохолизам. Трудимо се да не разговарамо о томе, али постоји могућност самоубиства. Новинари који пате од ПТСП-а морају се лечити. Након терапије, биће могуће вратити се на посао и поново кренути у зоне сукоба. Ако говоримо о личном животу, стопа развода је прилично велика. Један новинар је испричао како је избезумљен након позива своје жене. Позвала га је и пријавила да има огроман проблем: машина за прање веша се покварила. У његовој стварности, други проблеми. Према мом истраживању, најјачи су синдикати, где су оба партнера новинари.

— Постоје ли родне разлике? Ко је склонији поремећајима: жене или мушкарци?

– Жене су склоније депресији. Постоје случајеви када се посттрауматски синдроми јављају након порођаја. Jedna od mojih pacijenata poèela je da muèi košmarna seæanja nakon što je rodila bebu. Пре тога, више пута је посећивала „вруће тачке“ и није патила од било каквих менталних поремећаја. Жене такође чешће доживљавају случајеве алкохолизма.

— А постоје разлике између писача, фотографа и сниматеља?

– Сјетите се чувене Капине изреке: „ако ваше фотографије нису довољно добре, нисте били довољно близу“? Фотографи су најближи, а посттрауматски поремећаји се чешће примећују код њих.

– Када радите са фотографима, гледате њихове фотографије? Постоји ли веза између слике и психолошког стања?

– Занимљиво питање! Не, никад то нисам радио. Сви војни фотографи снимају ужасне ствари. Многе њихове фотографије никада неће бити објављене и никада их нећемо видети.

– Да ли посттрауматски синдром зависи од земље у којој новинар ради?

– Ne znam. И мислим да нико не зна. Такве студије нису спроведене. Али већина новинара сматра Чеченију најопаснијим регионом.

– Да ли сте икада радили са новинарима из исламских земаља?

– Ne. Али једном су ме замолили да одржим заједничку радионицу за израелске и палестинске новинаре. И ево шта је занимљиво: сви израелски дописници били су свесни ПТСП-а и његових последица, док су њихови палестински колеге први пут чули за њега. Мушкарци нису желели ништа да чују и рекли су да их то не занима и да им није потребно. Жене су, напротив, показале радозналост.

– Што се тиче послодаваца: могу ли помоћи новинарима и како?

– Не треба потцењивати улогу уредника. Морају бити веома пажљиви према новинарима који раде на Хот спотовима. Мислим да не могу бити терапеути. Али ако примете промене у психолошком стању новинара, могу вам саветовати да потражите помоћ. Нажалост, често уредници не обраћају пажњу и не желе да слушају. Новинар се не треба бојати казне, не треба се бојати да ће бити отпуштен — мора у потпуности веровати свом уреднику. Заиста ми се свиђа ЦНН приступ. Психолошку негу схватају прилично озбиљно.

– Ulazi u osiguranje?

– Ne, nije deo zdravstvenog osiguranja. Могу да причам о свом искуству. ЦНН ме позива да предајем и одржавам радионице. Када новинар путује у зону сукоба, он већ зна за мене и увек ме може назвати и разговарати. Или га зовем. Кад се врати, могу да дођем до њега. Доступан сам у било ком тренутку. Ово је техника рада Санн. Не могу сваком новинару држати чувара како би му пружили физичку сигурност. Али увек му могу гарантовати психолошку помоћ. Такође водим радионице за уреднике и менаџере. Образовање је веома важно, потребно је обучити управљачко особље. Слободњаци су много тежи и у питањима физичке сигурности.

– А са рођацима и пријатељима новинара такође радите?

– Пре неколико година радио сам са Нев Иорк Тимесом. Имају дивну праксу: обавештавају породице новинара који раде у зонама сукоба о томе шта се дешава, где се тренутно налази њихов супруг, брат, отац. На тај начин рођаци не остају заборављени, свесни су свега што се догађа. Једна жена ми је некако написала: „Жена ратног репортера не мора бити себична. Два егоиста у породици су превише“.

– На вашем сајту conflict-study.цом новинар може одредити своје психолошко стање. Шта треба да урадите да бисте то урадили?

– Морам да ми пошаљем поруку и послаћу лозинку. Тада ће бити потребно одговорити на низ питања. То је потпуно поверљиво. Нико осим мене неће добити приступ овим информацијама. На основу резултата одговора биће састављен закључак да ли је све у реду или је потребна помоћ психотерапеута.

– Ако новинар не жели да тражи помоћ, а стање се погоршава, Могу ли његови најмилији некако утицати и помоћи?

– У овој професији се развила мачо култура. Није уобичајено говорити о личним искуствима. Али људи морају сами да се опораве. Не могу доћи и рећи: „Хеј друже, мораш то да урадиш, мораш да ме слушаш!». Терапија не функционише тако. Главна ствар је да сами направите први корак.