Преглед модерног фото-конкурса: кинеско уметничко чудо

Пре деценију, кинеско тржиште уметности, као и руско данас, једва је стајало на ногама, а да га назовемо развијеним, језик се није окретао. Сада је највећи на свету, а само САД могу да се такмиче са њим.

Успех Кине у савременој уметности и фотографији једноставно тумаче стручњаци на тржишту уметности: економски раст подразумева формирање слоја богатих колекционара, у овом случају — патриотски купујући савремену кинеску уметност и фотографију. Не заостају за њима и неки проницљиви Западни колекционари. Њихово интересовање може бити подстакнуто, како естетски, затварањем до одређеног тренутка кинеског друштва, недостатком политичког режима слободног стваралаштва и његовим недавним оживљавањем, егзотичношћу, тако и практичним интересима. То је огромно тржиште – можда најбоље до сада. А сада светски трговци уметнинама купују кинеску уметност у нади да ће је касније препродати по вишим ценама.

Да будемо поштени, мора се рећи да је и модерна кинеска влада играла активну улогу у развоју уметничког тржишта. Она, на пример, улаже много средстава у овом правцу, гради музеје, субвенционише учешће на међународним изложбама својих уметника. Кинеске заједнице раштркане широм света подржавају своје сународнике, активно су заинтересоване за њихову креативност и купују њихов рад. Резултат је овде: 7 места од 10 на ранг листи најповољнијих савремених уметника припадају Кинезима. А продаја дела непознатих уметника као што су Зенг Фанји и Цхен Иифеи пре неколико година упоредива је са продајом креација стубова савремене западне уметности Јеффа Коонса и Рицхарда Принцеа.

Фото историја

Слава је буквално нагрнула кинеским фотографима, чији је тријумф посебно изненађујући с обзиром на њихову фото причу. Фотографија је дошла у Кину средином 19. века и, наравно, била је невероватан луксуз. Фотографи овог времена у Кини могу се пребројати прстима.

Један од најпознатијих кинеских фотографа може се назвати Лан Јингсхан 1892-1995 . 1927. постао је један од првих фоторепортера, постигао је значајан успех и признање не само у својој домовини, већ и у свету: 1964. године, на конференцији Међународне федерације фотографских уметности, био је једини азијски фотограф. Много касније у Кини је основано кинеско удружење фотографа, које сваке године додељује награду Лан Јингсхан.

Поред репортажне фотографије постојала је и портретна, али врло необична. Активни развој овог жанра траје од 1947. године-датуми оснивања чувеног фотоатора“Кина“. Људи су долазили овде да фотографишу портрете у вези са посебно важним догађајима у свом животу, попут венчања или годишњице. У породицама обичних људи готово да није било камера. И упркос чињеници да је снимање фотографија било веома скупо за сет од четири црно-беле фотографије могао дати једну или две месечне плате, на улици су се састајали редови од вољних. Овај фотоатор постоји и данас, Кинези из свих крајева земље долазе да фотографишу са ознаком „Фотоатор“Кина“.

Године ратова, инвазија, а поврх тога и кинеска Културна револуција крајем 1960-их уништиле су толико фото архива, остале су само мрвице. У ствари, историја кинеске фотографије почиње изнова 1970-их. Са појавом домаћих камера, све више људи их је купило у личну употребу. А почетком 1980-их у Кини се појавио филм у боји, што је довело до процвата аматерске и професионалне фотографије у боји.

Оно што је упечатљивије је да кинеска фотографија данас осваја читав савремени свет. До 2005-2006, само неколико винтаге кинеских фотографија појавило се на аукцији аукцијских кућа. 2009. године на листама је било већ око пола стотине имена. Неки од њих, попут Ванг Кингсонга и Зханг Хуана, кренули су да представљају галерије Њујорка.

За многе колекционаре и истраживаче фотографије ово је било изненађење. Али не за све. На пример, за Ховарда Фарбера-водећег колекционара кинеске уметности из Њујорка који је 1995. године купио радове за 25.000 долара, а затим их продао на аукцији за 4 милиона.

НА ФОТОГРАФИЈИ:

1. Дај Ченљану.

Игра сенки. Филм-формула # 2.

Видео, 4 мин. 6 с. 2009

2. Zeng Chuanxing

Blue Paper Bride-Dream, 2008

© Courtesy of Phillips de Pury

& Company

3. Ма Јиавеи.

Губитак.

Мешовита техника, 2010

А не за Ларрија Варсха, који је 2007. године основао приватну компанију АВ Асиа Нев Иорк са циљем да подржи савремене кинеске уметнике и фотографе. Компанија се бави обуком, промоцијом, развојем пројеката посвећених кинеској уметности. Укључујући и часопис у-турн, који хронологију кинеске уметности води од 1979. године. Ворсх је сакупљао своју колекцију кинеске фотографије од 2002. до 2004. године, возећи се кроз студије кинеских фотографа. Прошло је само неколико година, а 2008. године Музеј модерне уметности у Њујорку МоМА је из колекције АВ Асиа купио 23 фотографије 11 савремених кинеских фотографа, међу којима су Аи Веивеи, Хаи Бо, Зханг дали, Ронг Ронг и Хонг Хао. Још 7 фотографија АВ Азије музеју је дато. Радови Хаи Бо, Сонг Донг, Схенг Ки, Хонг Хао, Венг фен, Ванг КингСонг, Зханг Хуан и Ксинг Данвен од АВ Асиа купио је и Метрополитан Мусеум оф Арт за своју сталну колекцију. 2010. и Ј. Музеј Паул Гетти почео је да набавља дела кинеских фотографа-попут Ванг Кингсонга, Хаи Бо, Ронг Ронг, Лиу Зхенг, Сонг Ионгпинг, Зханг Хуан, Киу Зхијие.

Шта је тако посебно у њима? Сви наведени фотографи су веома различити, али су уједињени ипак једном темом-променама у животу кинеског друштва, прошлости и садашњости Кине, испреплетањем традиције и новог погледа на свет. Ванг КингСонг приказује и документује процес глобализације, Ронг Ронг има носталгичну тугу због чистоће изгубљених традиција. Лиу Зхенг разбија старе табуе голих фотографија, стварајући стилизације за скечеве из 19. века. Све је то у складу са оним што толико занима цео свет: процес промене Кине – до чега ће то довести? А кинески уметници, као најфинији осећаји и способни да одражавају све те мисли, стрепње због тектонских промена у култури једне од најмоћнијих сила, занимљиви су и тражени.

Исток-Запад

Нису сви западни историчари уметности одушевљени доминацијом кинеске уметности. Многи од њих улажу све напоре да промене овај тренд, укључујући именовање кинеских укуса као не превише развијених, примитивних, али изгледа да Кинезима није стало.

Међутим, од 2001. године, западне Аукцијске куће почињу да повећавају своје присуство у региону, фокусирајући се на кинеске купце. Стране галерије настоје да представљају кинеску авангарду и отворе своје филијале у Кини. У последњих неколико година галерије и уметничке организације из Немачке, Холандије, Швајцарске, Шпаније, Француске И Енглеске, Сингапура, Тајвана и Јужне Кореје почеле су да раде у Шангају. Сваке године се одржава Сајам уметности Шангај, у којем је учествовало више од 1.000 галерија из 50 земаља широм света. Према подацима компаније Артецономицс, само у 2010. години обим аукције кинеске уметности утростручио се у односу на претходну годину-на 5,96 милијарди евра.

По први пут, милионска аукцијска продаја за рад кинеског уметника одржана је 2006. године, након годину дана број седмоцифрених продаја повећан је са 9 у 2006. на 76 у 2007. години. Савремени кинески уметници по цени надмашују водеће западноевропске, укључујући неке старе мајсторе. Поштено је рећи да су се сви ови послови одвијали или на азијском сајму савремене уметности у Хонг Конгу од 2005. године или на азијским понудама водећих аукција. Углавном кинеске уметнике, као своје национално благо, купују сами Кинези. Већина уговора о продаји кинеске уметности обављена је са Кинезима који живе широм света.

Надметање кинеске фотографије сигурно не показује тако импресивне резултате, али динамика је видљива. У јесен 2008. године Цхристие’с је изложио само 5 кинеских фотографија, у 2010. години већ је било 23 лота-дела Тиензхенг, Ианг Ионглианг, Зханг Хуан, Зханг дали, Хонг Леи, Хонг Хао и других. Наравно, тешко је говорити о било каквим рекордима, они и даље припадају европским и америчким фотографима. Фотографије Ванг Кингсонга крећу се од 4.000 до 10.000 долара у просеку, али има и много више од 30.000 долара Цомпетитион Пхотограпхи . У периоду 2006-2008, радови Ронг Ронг-а купљени су по цени од 10.000 до 40.000 долара. Чак су и фото радови једног од најпопуларнијих савремених кинеских уметника Аи Веивеи рангирани у истом опсегу, иако је његова инсталација Сеедс купљена за скоро 350.000 фунти.

Зашто не Србија?

Ако се праве паралеле са Русијом, може се приметити много сличности са историјом Кине. На пример, затворена заједница са диктаторским режимом, ограничене могућности за развој уметности уопште, а посебно фотографије. Дуго времена, више или мање слободно, постојала је само идеолошки верна фотографија, затим-откриће свету, перестројка, нови трендови, свест о свом месту, носталгија за прошлошћу.

Међутим, Српски колекционари, за разлику од кинеских, веома су подложни мишљењу Запада-углавном зато што им се улагање у проверене западне уметнике чини поузданијим и бржим. Српски колекционари сада купују 8 пута више страних уметности него Српски. Савремена руска уметност углавном остаје непримећена. По свему судећи, напори за промоцију домаћих уметника на дужи рок не улазе у планове наших колекционара, међутим, као ни Западни . А пошто нема колекционара-не развијају се у одговарајућем степену институције професионалног уметничког дилера и кустоса, иако се ради правичности, мора се рећи да се рад у том правцу стално обавља . На крају крајева, Западна уметност је изложена на модерним западним изложбама и продаје се на модним западним понудама. Док Српски уметници иза динарљежа практично нико не зна, осим неколико имена. Држава не жури са њиховом широком подршком, а ни сами наши уметници не досежу све до светске класе.

Приликом формирања уметничког тржишта, саме културе стицања уметничких дела није важно само присуство богатих људи. Уметност је далеко од једине или најперспективније области за улагање. Висок развој уметничког тржишта, уз присуство неопходних музеја, Универзитета, правних и пореских прописа и још много тога, обликује ову културу.

Следеће: арапска фотографија?

Треба напоменути да су најновије фотографије Сотхеби’с и Цхристие’с прошле без кинеских представника. Више „класичне“ фотографије Диане Арбус, Роберт Франк, Хенри Цартиер-Брессон, Едвард Вестон и други. Криза утиче или колекционари траже друге изворе „инспирације“?

Блиски Исток данас настоји да уради оно што је Кина успела. Отварају се нови музеји савремене уметности, Други Лувр, други Метро, други Гуггенхеим. Цхарлес Саатцхи планира да отвори огранак своје галерије у УАЕ. Водеће и најбогатије државе у региону улажу много напора да развију локално тржиште уметности и све његове институције.

Овде се много тога повезало: богати колекционари посвећени“ својој “ уметности, доступност могућности и жеље. Наравно, сада нико не зна већину имена уметника и фотографа са Блиског истока, али није ли то било недавно и са кинеском фотографијом?

Захваљујемо се Московској кући фотографије и Московском музеју модерне уметности за радове који су обезбеђени за објављивање.

НА ФОТОГРАФИЈИ:

4. Аи Веивеи

Огледало. 1987

© Ai Weiwei

Courtesy Three Shadows Photography Art Centre

5. Лиу Болин

Серија “ Урбана камуфлажа — – 26, 2006

У позадини кинеске заставе

© Courtesy of Liu Bolin/Galerie Paris-Beijing

6. Лиу Болин

Серија „Урбана камуфлажа“ – 36, 2007

„Сабери своје мисли да побољшаш своје знање“

© Courtesy of Liu Bolin/Galerie Paris-Beijing