Вадим Хиппенреитер-све наше

До Вадима Хиппенреитера се спремала као први састанак: забринута, нервозна, каснила. Dugo ga nismo videli. Много ми значи — и у

људски и фотографски. Постоје тако ретки магични људи. Вадим Јевгенијевић је један од њих. Kad sam radila u „vatri“, dolazila sam kod njega po fotografije. Разговарали смо, причао је о свом животу и њеним преокретима. Чудно, али никада нисам осетио разлику у годинама. Никада није било осећаја да је он човек друге генерације, изгубљен у времену, заостао или нешто у овом животу не разуме. Био је апсолутно свестан свега, апсолутно савремен. А његова формула дуговечности „не седи на каучу, већ се креће“ преузела сам службу. Кад се уопште осећам лоше, сећам се тога и постаје ми лакше, излаз из наизглед потпуно безизлазне ситуације настаје сам по себи.

Одушевио ме је од првог састанка. Било је немогуће поверовати да је енергична, фит особа стара седамдесет и више година. Драматично се разликовао од познатих фотографа: малоклузија, обим личности и размишљања, самопоштовање, недостатак зависти, способност држања дистанце у комуникацији, тежина пресуда иза којих се осећало огромно искуство. И нешто друго што је тешко описати речима, што се понекад назива и реч „енергија“, стављајући у њу различито значење.

Захваљујући Хиппенреитеру, нашим разговорима с њим, схватио сам да је фотографија концентрација енергије снимања и снимања, конвергенција у времену енергије фотографа, објекта и енергије простора. А оквир је само начин архивирања и преношења те енергије гледаоцу. Ако је моћна енергија уграђена у фотографију, она удара гледаоца директно у соларни плексус. Исто се дешава и у сликарству и у другим визуелним уметностима. Енергизирана стварањем дела живе дуго и пробијају се на површину кроз временски стуб, остају у историји уметности без обзира када су направљена.

А са мојим објављивањем у „огњишту“ о Вадиму Хиппенреитеру, догодило се следеће. Napisala sam tekst, pokupila fotografije i otišla na festival u Arl. Када се вратила, открила је да је текст преполовљен, одлучивши да великим фотографијама. Дежурни уредник није много читао, само је резануо „реп“. Испало је потпуно срање. Позвала сам Вадима Јевгенијевића да се извини. Насмејао се и рекао да се не брине како не би покварио тен.

Други пут скенирач „Огонка“, добивши слајд Вадима Еугениевича “ Месцхера. Изливање реке пре“, одлучио је да га „побољша“ и учинио небо плавим, а воду зеленкастом. Успели смо да исправимо у потписним тракама.

Овог пута, као и обично, Вадим Јевгенијевић ми је изашао на састанак. Чврсто ми се руковао. Очи живе. Stanje prethodno. Рекао је да не иде нигде, али сваки дан излази у шетњу и пролази око километар. Његова ћерка Марија Вадимовна, невероватно слична оцу, раставља његове архиве и припрема за објављивање четворотомно издање Вадима Хиппенреитера. Вадим Јевгенијевић јој помаже. Албум, у који ће се наћи све његове најбоље фотографије у 60 година рада, његов је дугогодишњи сан.

До пре две године Вадим Еугениевицз је ишао на планинско скијање. Тада га је ударио трамвај док је ишао у клинику. Дуго болестан, Марија Вадимовна се бринула о њему, ставила га на ноге. О путовањима у планине морао сам да заборавим.

Ова година је годишњица за мајстора. 22. априла напунио је 95 година. Председник му је 3. маја у Кремљу уручио Орден части за велике заслуге у развоју домаће културе и уметности, вишегодишње плодне активности.

Изложба његових дела „древни споменици Русије. Златни прстен „је са великим успехом одржан у априлу у изложбеном комплексу „радник и колхозница“. Колекционари активно купују његов рад. Његово име је само по себи бренд. Увео је моду за Камчатку, команданте и Куриле. Не постоји ниједан снимљени пејзажни фотограф који не прати“Хиппенреитерове трагове“.

Када размишљам о обиму и значају дела Вадима Еугениевицза у светској фотографији, схватам да то није ништа мање од значења, попут Ансела Адамса. Само је онај преферирао црно-бели филм, а Вадим Хиппенреитер обојен. Њихове изреке о снимању природе, техници фотографисања у великој мери се поклапају, као да су познате, како ће се родити њихова љубав према природи, унутрашња слобода и снага утиска који њихови технички беспрекорни радови производе.

Рођен је 22. априла 1917. године у селу Потилиха, преко пута садашњих Лужњикова. Отац се не сећа, убијен је 1917. године. Отац је био официр царске војске, четири пута одликован орденом Свете Ане за храброст. Мајка Вадима Еугениевицза из сељака, сеоска учитељица. Вадим Хиппенреитер је рано морао да почне да ради хонорарно-истовара тегленицу са огревним дрветом, транспортујући песак у колицима од реке до пута, људе у чамцу са једне обале Москве-реке на другу.

Студирао је у школи без превише проблема. После деценије уписао се на Московски универзитет на Биолошком факултету — занимало га је све што је повезано са природом. Три месеца након пријема, протеран је због племићког порекла свог оца. Примљен у медицински. Тамо је отворен специјални спортски курс, а Вадим је до тада постао совјетски шампион у алпском скијању. Његов ментор био је алпски скијаш Густав Деберл, професионални водич у аустријским Алпима.

Вадим Еугениевицз је имао времена за све: играње рагбија, скијање на скијашким стазама, трчање маратона. Лако студирао на Институту, добио повишену стипендију. У слободно време сам ишао у студио, бавио се цртежом. 1937. године почели су процеси над непријатељима народа, а 1939. године-рат са Финском. Мобилисали су све скијаше, укључујући Вадима Јевгенијевића, али су два дана касније пуштени кући. Са медицинским се раздвојио након што је студирао три године. У јесен 1940. постао је студент Московског уметничког института. 1941. године избио је рат. Дошао је позив из Војног комитета-Хиппенреитер се појавио са стварима, али је пуштен „до посебног наређења“. Московски уметнички институт евакуисан у Самарканд. Настава је настављена са пољопривредним радовима. Међу наставницима су били велики уметници: Роберт Фалк, Владимир Фаворски, Александар Матвејев.

Крајем зиме 1945. године институт је враћен у Москву. Настава је настављена у хладним просторијама. Посао је био тежак. Стални приход дао је само посао тренера спорта. Вадим је 1948. године дипломирао на Институту, дипломиравши вајар, али није било боље са радом: култ личности је цветао, плаћали су само портрете поглавара и ударача созтруда. Вадим Јевгенијевић се бавио фотографијом.

Прво снимао спорт. Затим се заинтересовао за лов и „кроз лов је дошао до снимања природе у свим њеним манифестацијама“. Први пут сам добио добар новац за своје фото-књиге штампањем у“прозорима вести“. Zauvek se sećam reči umetničkog urednika „vesti“ Vučića: „Snimaj kako snimaš. Не обраћајте пажњу ни на кога. Сви снимају на свој начин. Покушајте да будете као нико други“.

После „прозора вести“ фото-књиге Вадима Хипенреитера почеле су да штампају часописе „Смена“, „Огонек“,“око света“. Од тог тренутка фотографија је постала дело, а Вадим Еугениевицз више није размишљао о једној појединачној фотографији, већ о теми:

– Уопште не радим засебну фотографију. Увек правим књигу, без обзира да ли ће бити објављена или не. Имам само идеју коју методично нанижем на визуелни материјал. Прво проналазим место које ме привлачи, занима, узнемирава, изазива посебан став. То може бити стари град, природа неког динара или само поглед са једне тачке. На било који предмет гледам из перспективе будућег албума.

Дошло је хрушчовско одмрзавање. Часописи су почели да објављују његове снимке зграда и пејзажа, али није било сталног рада. 1959. године Хиппенреитер је примљен у савез новинара СССР-а, упркос томе што није наведен у држави ни у једној редакцији. Из експедиција, тешких пешачења, са вулкана Камчатке, китолова, доносио је материјале које су часописи вољно штампали. Издавачке куће су се заинтересовале за његове фото-књиге — и изашли су први албуми са његовим фотографијама: „ловачка књига на плочи“ 1955, „Биаłовиеза пусзка“ 1964,“ у планинама Карачајево-Черкесије “ 1967 .

1967. године објављен је албум о природи без иједног човека“приче о руској шуми“. Главни уметник издавачке куће преузео је одговорност за“ аполитичност “ књиге и за то што је требало да се слегне у продавнице. Књига је храбра са шалтера!

Није био пионир и комсомолац, никада није ушао у државу ни једне редакције ни једне издавачке куће. Цео живот је био независни фотограф чије се име на Западу знало више него у Русији.

– Постоји ли нешто због чега жалите или нисте имали времена да учините нешто? – питао сам Вадима Јевгенијевића за опроштај.

„Не жалим ни за чим“, кратко је одговорио.

Вадим Хиппенреитер о фотографији. Из књиге „Моја Србија“. АСТ, 2011

„Фотографија није уметност у суштини. То је констатација чињенице. Уметник ствара своје предмете, фотограф наводи постојеће. Једино чиме се фотографија може „подићи“ је сопственим ставом, покушати да тај став остварите у неким сликама“.

„Снимам оно што волим. Морате носити свој став и перцепцију пејзажа. Пејзаж је пре свега однос вашег унутрашњег стања и стања природе. Може бити занимљиво, а може бити и равнодушно“.

„Да бисте добро осетили пејзаж, морате неко време да живите у њему“.

„Природа је сама по себи, у свим својим манифестацијама, у свим својим годишњим добима, невероватно активна. Увек је промена која долази лако, сунчано, снежне падавине, мећаве. Када сам се сам манифестовао, нешто сам регулисао са развојем, уносио неке елементе конвенције помоћу филтера.

Најтежи задатак је бекство од натурализма. Користим филтере за светло, различите удаљености, конструкцију оквира“.

„То је мој став, мој начин изградње, између хиљаду других, препознајем га. Засадити пет уметника, испред њих-једна особа да их свих пет нацрта-биће пет различитих портрета, што значи да то неће бити ништа друго до аутопортрет сваког од уметника. То је његов став, његова одлука, његов задатак. Отприлике исто одлучујем када снимам природу. Kako je ja predstavljam. Снимам само оно што ме занима. Сигурно знам да ако сам то некако прихватио, Свидело ми се и сам, пре или касније ће наћи употребу. Свидело ми се-биће и оних који ће то такође волети, који ће некако ући у ову ствар“.

„На Камчатку сам возио четрдесет пет година. Направио сам неколико албума: ерупције, пејзажи, звери, птице. На Тобачику сам висио од прве до последње ерупције која је трајала скоро годину дана-снимао сам, водио дневнике. Живот вулкана је историја Земље“.

„Мртва природа је пре свега расположење-своје и расположење предмета од којих се састоји. Имам две различите врсте мртвих природа: неке природне, са гранама, поврћем, воћем, а друге концептуалне. Они су, генерално, иста ствар, иако дају сасвим другачији осећај.

Пре него што ставите мртву природу, морате да замислите ове предмете у глави. Бесмислено је премештати их са места на место и видети шта ће се догодити. Док не замислите, у томе неће бити јасноће. Мртву природу треба организовати тако да све буде органско и смислено. И наравно, квалитет површине мора бити читљив.

Позадина може бити другачија, као и осветљење.

Мртва природа у фотографији решава исте изазове као и у сликарству-однос предмета са равни. Под равнином се подразумева стварање простора. Као између два зида равног акваријума: да се авион не би срушио позади и био уоквирен напред. На овом принципу је изграђен барељеф. Пробијање површине у бесконачност значи распад равни.

Када креирате композицију, све мора бити подређено ритму. Постоји одређени ритам у односу између предмета, при чему не би требало бити много предмета: мртва природа од два до три до пет предмета решава исте изазове као и мултифигурална продукција“.

„Сви храмови су увек били постављени на најлепша места, а храмови су визуелно ујединили огромну територију. Постали су центар читавог подручја. Храм – као споменик око којег се развијају сви најважнији догађаји историје, људског живота. И раније су храмови били блиски у духу људског стања“.

„Материјал и фототехника играју велику улогу. Прекомерни број сочива, камера и фотографских материјала отежава рад, омета могућност многих опција. Поред тога, физички повезани у планинарским експедиционим условима, када сваки грам на рачуну-носите све на себи. Три главна сочива решавају све моје задатке. Такође фотографски филм који већ знам и дрвена камера. Камера великог формата 13×18 има све нагибе, може се видети квалитет површине, постоји могућност обећавајућих исправки, увођења у оштрину појединачних планова, што није случај са конвенционалним камерама уског формата. Рад са великим форматом много обавезује, проширује могућности. Počinjete da se bavite fotografijom.“.

Обраћање навијачима талента Вадима Хиппенреитера

Фондација „фотографско наслеђе Вадима Хиппенреитера“ апелује на свакога коме је стало до дела Вадима Хиппенреитера да подржи пројекат издања ауторског фото албума „резервисана Србија“.

Снажна финансијска помоћ у публикацији ће омогућити да се оствари дугогодишњи сан Вадима Јевгенијевића-да се објави књига која би сакупила све најбоље од његове огромне архиве прикупљене током 60 година активног снимања.

Предложено издање је четворотомник који се састоји од еквивалентних логичких делова који покривају потпуно различите регионе Русије у емотивном погледу: „Природа средњег појаса“,“ Велике планине и реке Русије “ Кавказ, Урал, Сајани, Сибир, „Српски Север“ и „руб великих вулкана и острва“ курили, команданти, Камчатка . Уз добро позната ауторска дела, албум ће садржати фотографије које никада раније нису објављене. Овај албум посвећен резервној Русији биће завршни рад Вадима Еугениевицза.

22. априла Вадим Еугениевицз напунио је 95 година, а издање овог албума биће му најбољи поклон.

Такође у оквиру јубиларне године планирамо да одржимо велику изложбу фотографија „резервата Србија“ и да јој се поклопимо са објављивањем овог албума. За прикупљање средстава нудимо за имплементацију под посебним условима рада Вадима Хиппенреитера за почетак формирања корпоративних колекција, приватних састанака и декорације ентеријера колекција од десет радова у вредности од 20.000 долара. . Радови се изводе у савременој техници, имају сертификат о пореклу, потписује аутор. Такође је могуће купити ограничену серију будуће књиге аутора 100 ЕКЗ. – 20.000 долара. .

Издање фото албума „резервата Србија“ и истоимена изложба планирани су средствима прикупљеним од стране Фондације, а реализација албума ће прикупити потребна средства за наставак рада са архивом на дигитализацији и систематизацији, као и за будуће изложбе фотографија.

Укупни трошкови пројекта-80.000 УСД. Биће нам драго за све новчане донације-како од појединаца, тако и од организација. Била би захвална помоћ и подршка на почетку Великог пута који се надамо да ћемо проћи заједно са навијачима талента Вадима Еугениевицза Хиппенреитера.

Ево везе до нашег пројекта на мрежи, где можете сазнати детаље о томе како извршити превод / / старт.planeta/campaigns/95

С поштовањем, директорка Фондације Мариа Хиппенреитер.

Камчатка. Ерупција вулкана

Камчатка. Вулкан Каримски

Псков Кремљ. Река Пскова. Катедрала Тројице, звоник

Месцхера. Изливање реке пре

Месцхера. Април. Поплавна шума

Камчатка. Калдера Оузон-џиновски кратер древног вулкана

Мртва природа

Аспен

Мртва природа

Камчатка. Ерупција вулкана кључев, 1964

Камчатка. Ерупција вулкана

Језеро реке Чуне. Залазак сунца

Кавказ. Алибечки глечер. Теберда