„У Никон објективу“: Северна Осетија-Аланија заједно са Александром Железњаком

Никон и ТВ канал Моја планета представљају нови вртоглави пројекат. Десет познатих Српских фотографа креће у потрагу за најспектакуларнијим погледима Русије. Александар Железњак — фотограф, Никонов амбасадор у Русији, главни уредник Натионал Геограпхиц Травелер-а. Заједно са Александром идемо у Северну Осетију.

– Александар, зашто сте изабрали Осетију за Никонов филм о томе како снимити нашу земљу?

– Имам Осетију повезану са сећањима из детињства. Постојао је такав часопис „совјетска фотографија“ – једном сам тамо видео извештај из Северне Осетије: црно-беле фотографије на којима су се налазиле оронуле куле, планине, клисуре … пре пет година путовао сам на снимање у клисуру Дигор — и тамо је било врло занимљиво и лепо. То је текстура о којој мало знамо.

– Као део путовања, дефинитивно морамо уклонити куле. Зашто је то важно?

– Сваки фотограф вероватно жели да сними нешто што још нико није снимио, а што нико други није видео. Али ако говоримо о природи-готово све је фотографисано. У том случају, чиме можемо изненадити гледаоце? Можемо их изненадити само емоцијом, осећајем, погледом. А шта су куле? Куле су људски трагови у природи, стари толико година да су се већ претворили у наставке планина, постали су део природе. При томе носе дух историје, сећања на људе који су овде некада живели. И најзанимљивије-људи се враћају овде! Надам се да ћемо моћи да пронађемо куле у којима људи сада живе, да упознамо породице које су одлучиле да обнове своје торњеве предака. Увек сам се питао како људи чувају своју историју, своје корене. И, чини ми се да је то сада посебно важно, јер глобализација брише карактеристике места, чини све исто. Осетинске куле су, по мом мишљењу, супротна појава глобализацији.

– Реците нам више о томе како се сада обнављају торњеви предака.

— Током наше експедиције посетили смо куртатинску клисуру, где је породица обновила кулу и позвала нас да видимо како функционише живот, како живе и постоје обновљене куле. У Осетији их заиста многе породице обнављају као памћење.

– Александар, имате огромно искуство путописног фотографа. Који су основни принципи пејзажне фотографије?

– У пејзажној фотографији је веома важно да постоји вишеструкост, тако да слика није равна, већ дубока. Вишеделност се постиже првенствено бојом и светлошћу. Чак и ако нема промена у рељефу, мрље у боји и светлости учиниће слику дубоком. У том смислу, Осетија је само поклон за пејзажног фотографа. На пример, у куртатинској клисури, сећам се да сам фотографисао узорни вишеделни пејзаж: према првом плану имали смо реку, у другом плану гребен са кулама, даље још неколико гребена: један, други, трећи, а на самом врху је велики кавкаски гребен. Такве слике се, наравно, могу дуго снимати, јер се светлост мења, ветар, вози облаке, појављују се сунчеви зраци. Генерално, пејзажна фотографија захтева пуно времена. Понекад, да бисте добили добар оквир, можда морате поставити шатор и чекати управо такву светлост која ће омогућити не само оквир, већ и лепу слику.

— Постоје неке посебне особине које пејзажни фотограф мора развити у себи?

– У пејзажној фотографији главна ствар није лењост. Морате се попети на планину ујутро и попети се више. Да бисте снимили заиста лепу слику, морате се попети веома високо.

– У експедицији у Осетију, поставили сте себи задатак да снимите причу, разговарате са људима. Uspelo je?

– Направити добар извештај је како направити добар боршч. Мора бити све-и пејзаж, људи и макро фотографија. Новинар мора бити у стању да сними жанровски живот, урони у среду, људима, не плаши се да уђе у њихову кућу. Фотографи почетници често имају ову глупост: како ћу ући у кућу, како ћу почети да снимам? Када сам студирао фотографију на Одсеку за новинарство МСУ-а, имали смо ову вежбу: да снимамо људе, да се не бојимо. Uzmeš kameru i snimaš je pravo u èelo, ne pitaš. Један, један, један, и отишао. То је тако здрава новинарска дрскост. Покушајте да узмете широкоугаоник од 16 милиметара, уђете у породицу и почнете да фотографишете. Није лако. Када уђете у простор туђих људи, морате схватити шта се може, а шта не може, где је граница која се не може прећи. А што се тиче Осетије, људи су гостољубиви, можете ући у двориште, поздравити деду и поставити га према себи, насмејати се. Генерално, осмех је најбољи начин за започињање разговора.

– На путовањима користите Никон технику. Зашто?

– Никонможе се носити са снимањем тешких услова. Никон се може бацити са планине у ту долину, а затим га тамо пронаћи-и то ће радити. Чини ми се да помоћу њега можете забити ексере и наставити да фотографишете. За мене је Никон као продужетак руке, тако да има удобну ергономију.

Погледајте програм „Фотоекспедиција“Србија“. У Никоновом објективу „са Александром Железњаком на телевизији“моја планета“.