...

Поглед са прозора на гараже: вратите пејзаж фотографској уметности!

Све је почело 1975. године изложбом „Нова топографија“ у музеју фотографије Георге Еастман у Роцхестеру, НИ. Учествовало је осам Американаца и два Европљана супружници Бецхера . Изложба је била мала и није имала много успеха. Штавише, према сведочењу једног од учесника, она је „изазвала мржњу“. Али накнадни разговори и референце на њу били су толико чести настављају се до данас да је тешко преценити степен њеног утицаја на светску уметничку фотографију. Наслов изложбе имао је поднаслов: „пејзаж који је човек променио“.

Фототехника
Фототехника

1. и 2. Михаил Фридман. Из пројекта Донбас. Романтизам“. 2009–2011

Обично је пејзаж, који је, на пример, на својим фотографијама приказао ненадмашни класик Ансел Адамс, представљао величанствене погледе на амерички Запад: стене, клисуре, бистра језера, водопаде. Непокорена, Девичанска природа. Човек у њему углавном недостаје, али управо његове људске емоције, снови и филозофско резоновање о бићу изражавају такав пејзаж. Гледалац се не умара од радовања гледајући „лепо“. Зна да је прелепо-то је стена, водопад, море, језеро и часни стогодишњи храст-на то га је навикла традиција романтичног пејзажа из 19. века.

Поред тога, сва та елементарна моћ вероватно није повезана са његовим свакодневним искуством. Водопади, море и стене нису видљиви кроз прозор, могу се видети само на фотографији Ансела Адамса или на репродукцији Цаспара Давида Фриедрицха. Gledaš ih i gledaš u svakodnevicu. Али чак и ако фотограф на пример, Минор Вхите, Едвард Вестон или Паул Цапонигро показује нам нешто мање егзотично: пут који иде у даљину, кукурузно поље или влати траве које вире испод снега, он то чини тако да се и даље уздижемо изнад вреве и непогрешиво читамо „лепоту“.

Залазак сунца, излазак сунца, муња, романтична магла, сунчани одсјај, драматичне сенке, низак хоризонт и друге такве ствари обавештавају нас о озбиљним намерама аутора. То је права уметност, не може бити грешке. Видимо маглу-и заронимо у племениту меланхолију, гледамо у водопад-и узбудимо се, журимо поглед у даљину-и размишљамо о вечном. Све је јасно, нема питања.

Фототехника

3. Александар Гронски. Нови Митисхцхи. 2010 Courtesy of Grinberg Gallery

Учесници изложбе „Нова топографија“ предложили су као пејзаж нешто потпуно антихудобно. То јест, досадна Свакодневица. Типичне зграде, Продавница, Бензинска пумпа, поглед на нечије двориште, неке гараже, конвенционални аутопут, уобичајено предграђе. И нека се снимају мање-више равно, с обзиром на правила композиције, али где је уметност? Сви то свакодневно видимо око себе, што је у овом дивном? Које мисли ове фотографије треба да рађају, које импулсе да пробуде, које емоције да изазову?

Реч „топографија“ у наслову изложбе алудирала је на образованог гледаоца на раније традиције америчке пејзажне фотографије. У другој половини 19. века фотографи као што су Виллиам Хенри Јацксон, Тимотхи О’сулливан и Царлтон Ваткинс снимали су амерички Запад – исте планине, клисуре, водопаде, гејзире, језера и пећине.

Међутим, њихов први приоритет није била уметност, већ та топографија, односно једноставан и јасан фотографски опис, документарно снимање неке врсте. Радили су као део владиних и комерцијалних мисија — геолошких, географских, железничких итд. п., који су проучавали и описивали територију земље како би је временом учинили погодном за цивилизовани живот – са путевима, градовима, фабрикама, фабрикама и превозом.

У то време, где год су кренули, пред њиховим очима су заиста представљали дивље нетакнуте земље, у свој својој величини, спокоју или непријатељству-то је ко је навикао да тумачи пејзаж у складу са својим темпераментом и културним пртљагом.

Таква је била стварна стварност и они су је фиксирали. Али од тада се амерички Запад донекле променио, што је некако прошло незапажено од стране Ансела Адамса и његових колега. „Нови топографи“ предложили су препознавање: ево пејзажа у којем живимо.

Фототехника

4. Александар Гронски. Mitino. Београд, 2009 љубазношћу Гринберг галерије

Зашто не бисмо размишљали о томе у уметничким категоријама? Зашто коначно не почети уметнички размишљати о нашем стварном свету, а не о неком прошлом или замишљеном? Заправо, од 1975. до данас, савремени фотографски пејзаж „измењен од човека“ нуди нам две главне теме које треба размотрити:

1. Шта тачно сматрамо „уметношћу“, „лепом“, „узвишеном“,“лепом“? Зашто нам неки предмети изгледају уметнички или лепши од других? Зашто нам гаража и празно место иза куће, снимљено на равном дневном светлу, изгледају мање достојно да се назовемо уметношћу од великог дрвета или мора у светлу грмљавинских бљескова? Зашто нам се нешто егзотично чини пожељнијим од баналног? Ако размислимо, друго може родити ништа мање драматичних асоцијација, емоција и филозофских закључака од првог, управо због чињенице да нам је боље познато, о њему можемо судити из непосредног искуства.

Фототехника

Фототехника
Фототехника

5,6,7. Алексеј Макишев. Из пројекта“Колодозеро“

2. Од чега тачно зависи одлука коју доносимо о првом питању? Због чега уметност називамо једном, а неискреност другом? Шта је условљено нашом пресудом? Шта обликује наше уметничке преференције и укус? Школско образовање? Утицај друштва? Масовна култура? У ком тренутку су категорије прошлог или пре-Паст века толико чврсто потврђене у нашем мозгу да изгледају непоколебљиво и вечно?

Какав би савремени пејзаж требао бити када узмете у обзир да већина људи сада живи у типичним градским кућама, користи јавни и лични превоз, троши робу и спектакле и загађује животну средину на планетарним скалама? Као наша историја, памћење, системи нашег знања обликују изглед места која посећујемо и која гледамо, о којима сањамо? Како се наша животна запажања комбинују са утисцима и знањем прикупљеним из књижевности, уметности, науке?

Које место у свим овим процесима заузима уметник? Које слике приказује, које поруке емитује, на који начин их тачно читамо и интернализујемо? Ево тема модерног концептуалног пејзажа. У њему, баш као и Ансел Адамс, можда нема човека, али немогуће је не приметити његово присуство, јер захваљујући њему природа сада изгледа управо тако.

Ове теме се могу посматрати и камерно и епски. То могу бити предграђа истог типа у Токију, попут Такесхи Хомме, или грандиозне депоније, или нафта изливена у океан, или црвена језера никла, или пожари у пустињи, попут Едварда Буртинског и Рицхарда Мизрацха.

То могу бити студије енглеских „углова природе“ пажљиво култивисаних вештачки, попут џема Саутема, или мирне врсте московских спаваћих подручја Александра Гронског, које неочекивано подсећају на Бруегхела. У сваком случају, савремени пејзаж не може говорити само о „природи“ и „осећањима“, јер ни једно ни друго — како су их разумели у доба сентиментализма и романтизма — одавно не постоји. Савремени пејзаж говори о политици, екологији, економији, култури и, наравно, шта уметност треба да уради са свим тим.

Оцените чланак
( Још нема оцена )
Милош Вучетић

Poštovanje! Moje ime je Милош Вучетић i ja sam iskusan konsultant u oblasti kućnih aparata. Sa godinama iskustva, želim da podelim korisna znanja i savete vezane za kućne aparate.

Кућни апарати. Телевизори. Рачунари. Фототехника. Прегледи и тестови. Како одабрати и купити.
Comments: 1
  1. Marija Simić

    Da li vam nedostaje umetnost učitana u pejzaž kroz prozor? Kako se osećate kada pogled sa prozora više ne prikazuje prirodu već garažu? Da li smatrate da bismo trebali vratiti pejzaž kao inspiraciju fotografske umetnosti?

    Одговори
Додајте коментаре